Zaštita pasa i mačaka od buva i krpelja deluje kao jedan od najobičnijih činova odgovorne brige. Zato jučerašnji tekst u Science et Vie deluje tako nelagodno: ista sredstva koja štite ljubimce mogu posredno ugrožavati zemljište i insekte od kojih ceo ekosistem zavisi. U tekstu se navodi da antiparazitici koji se daju kućnim životinjama oslobađaju hemijske supstance u okolinu, a te supstance mogu završavati u zemlji i pogađati organizme koji imaju važnu ulogu u razgradnji organske materije i održavanju biološke ravnoteže tla. Problem je upravo u tome što je zagađenje diskretno: nema dima, nema mrlje, nema velikog incidenta, a posledice mogu biti stvarne.
Ova tema je zanimljiva jer udara u sam centar moderne predstave o nezi ljubimca. Čovek uradi nešto „dobro“ za svoju životinju, a tek kasnije shvati da dobrota u jednom pravcu može proizvoditi štetu u drugom. Science et Vie ne tvrdi da kućne ljubimce treba ostaviti bez zaštite, već otvara pitanje mere, formulacija i šire odgovornosti. Drugim rečima, veterinarska praksa nije izolovana od prirode. Sve što se nanese na dlaku ili unese u organizam jedne životinje pre ili kasnije postaje deo mnogo većeg sistema.
Baš zato ova priča deluje važnije od obične ekološke fusnote. Savremeni život je prepun tih sitnih, privatnih hemija za koje se pretpostavlja da ostaju tamo gde su primenjene. A često ne ostaju. One izlaze iz kupatila, dvorišta, dlake, šetnje i otpada i postaju deo zemljišta po kom svi hodaju. Kada se takva nit jednom vidi, teško je više posmatrati negu ljubimca kao potpuno zatvoren krug između čoveka i životinje. Uvek postoji i treći akter: okolina.
S.B.
